Prva međunarodna privatna muzička škola „Eva Music“ – kako je sve počelo?

Kažu da se u jednom afričkom plemenu rođenje deteta računa od trenutka kada se ono rodi u mislima majke. Tako se i naša škola – prva međunarodna privatna muzička škola „Eva Music“ – rodila u našim mislima pre sedam godina. Posle završnih ispita u državnoj muzičkoj školi, na jednoj kafi.

Suvlasnice prve međunarodne privatne muzičke škole „Eva Music“

Priča je tekla, a teme su uglavnom bile nepodsticajna atmosfera i nemogućnost napredovanja. Ana, koja je sa mužem i dve devojčice razmišljala o emigriranju u Norvešku, pitala je Vesnu: „Zašto ne bismo otvorile privatnu muzičku školu?“ Ideja se Vesni dopala i razgovor je počeo. No, nakon toga, ta tema je bila zaboravljena.

Do marta 2016. godine.

Kako se razvijala ideja o prvoj međunarodnoj privatnoj muzičkoj školi?

Vesna je u to vreme radila bar jedan posao pored državnog, napisala je knjigu, držala privatne časove, nastupala, radila i u filmskoj industriji.

Ana je bila na trećem porodiljskom odsustvu, započinjala je posao sa prodajom domaćeg plastelina koji je sama pravila. Godine predanog rada sa đacima, korepetitorskog iskustva, uspešnih koncerata bili su iza nje.

Ideja je zasijala oko ABRSM metoda – metoda za koji je Vesna već imala licencu. To je metod koji je pre petnaestak godina stigao u Srbiju, ali nije još bio dovoljno poznat. ABRSM ih je obe zadivio svojom jednostavnošću i primenljivošću:

• To je metod i za buduće profesionalce, ali i za one koji to neće postati. Po njemu mogu učiti odrasli, ali i deca iz osetljivih grupa.
• To je metod po kojem možete raditi u skoro 100 zemalja sveta i dobiti uvek ocenu koju ste zaslužili jer je način ocenjivanja veoma jasno propisan.
• I konačno, to je metod u kojem sve elemente možete raditi sa jednim profesorom i tako štedeti svoje vreme.

Zbog svih ovih, ali i mnogih drugih razloga ABRSM je bio savršena polazna tačka u kojoj se ogledalo sve ono u šta su njih dve verovale.

Ana i Vesna – suvlasnice prve međunarodne privatne muzičke škole „Eva Music“

Pre svega, želele su da rade samo klasičnu muziku po najvišim standardima, ali su htele da izbegnu zamku koja često vodi u neosnovane ambicije i preteran pritisak na dete i nastavnika.

Želele su da deci stvaraju ljubav prema umetnosti i radosti muziciranja, tako da su okosnica „Evine“ školske godine postali – koncerti.

Svako ko poznaje Vesnu i Anu zna da na prvi pogled deluju potpuno različito. One to i jesu.

Stvari koja ih povezuju su upornost, vrednoća i stručnost. One vladaju materijom kojom se bave, a pre svega dele ljubav prema svom pozivu i deci sa kojom rade. I naravno, jedna prema drugoj.

Prva međunarodna privatna muzička škola „Eva Music“ –
prvi koraci

U početku, viđale su se svaki dan. Posle desetine sati razgovora, zajedničkog i pojedinačnog rada prva faza bila je završena – stvorena je „Evina“ internet stranica, njihov prvi korak ka uspehu.

Dok su ubrzo nakon toga promovisale „Evu“, deleći letke na koje su bile strašno ponosne, pred njima su se otvarala vrata novog sveta u koji su po malo bojažljivo stupale.

Kako je njihov korak postajao sigurniji, tako su i rečenice kojima su želele da pohvale svoje ideje postajale sve čvršće, ubedljivije i pune ponosa prema onome što su stvarale.

Kada su pozajmile novac da bi iznajmile prostor dva meseca pre početka školske godine, bez i jednog sigurnog klijenta, negde duboko u sebi su znale da su već uspele.

Kada su u avgustu u njega prenele i svoje lične klavire, nakon malog straha koji je prostrujio njihovim telom, korak im je ipak postao još odlučniji. I Anin i Vesnin muž su stajali uz njih, nežno ih podstičući da idu dalje. Bez njih nikada ne bi uspele.

Ovako je izgledala prva školska godina u privatnoj muzičkoj školi „Eva Music“

Školska godina je ipak krenula sa velikih pet đaka. Ubrzo im se pridružilo još dvoje. Do kraja školske godine bilo ih je šesnaest. Mnogi od njih i dalje su deo „Eve“. Dok zajedno rastu i traju.

Veliki deo uspeha predstavljaju i saradnici. To su nastavnici koji vide dalje od svojih kolega, kojima je odgovornost prema svom poslu prirodna stvar i koji su spremni da uče. I njihova motivisanost dokaz je da su na pravom putu.

Ipak, ono što su naučile stvarajući „Evu“ je to da za dobar recept ponekad nisu dovoljni dobri sastojci, potreban je i po neki tajni začin.

Taj tajni začin je onaj značajni komadić sreće ili inspiracije koji dođu onda kada se veoma potrudite i kada pređete granicu iza koje se više ne osećate ušuškano. To je nagrada za rad, a zapravo je unutrašnje osećanje postignuća koje se preliva na sve drugo. 

A nasmejana dečija lica, zadovoljni roditelji i saradnici su nagrada sami po sebi.