.svg){kind=small}
Je li moje dete „muzički talentovano“ i da li to uopšte važno?
Kada nam dođe dete, pred nama je važan zadatak – pomoći mu da ostvari svoje kapacitete, snove i nadanja. Put do uspeha je dugačak i zahteva istrajnost ali i prepoznavanje smera kojim je najbolje ići. Tokom tog procesa, tu smo da istražimo i sklonosti svog deteta, pa često postavljamo pitanja sebi: za šta je moje dete talentovano?
U slučaju muzičkog talenta, postoje razne teorije o vrstama (muzičkog) talenta o kojima možemo da pričamo. Talenat je širok pojam koji u užem smislu govori o punoj sklonosti i predodređenosti bavljenje muzikom. To znači da neko ima odličan spoj muzičkih i opštih sposobnosti, ličnost koja je sklona javnim nastupima, maštu kreiranja i harizmu.
Kada govorimo o deci koja idu u muzičke škole, veoma mali procenat je predodređen da se profesionalno bavi muzikom, tek oko 2-3%. Ostali su tu da istraže svet muzike, da se obrazuju, nauče procese i steknu alate kako da im umetnost postane deo života i obogati ga.
Ono što je zajedničko i za one koji će biti muzičari, kao i za one koji to neće je stepen njihove motivacije da kroz upornost i posvećenost iskoriste od prirode date predispozicije. Talenat bez rada ne znači ništa, ali rad može nadomestiti delove talenta i naučiti decu da misle, sviraju, nastupaju, a uz to uživaju i povežu se sa umetnošću.
Ne dešava se retko da dva đaka od kojih je jedan prirodno nadareniji ali slabo motivisan, a drugi sa manje dara ali uporniji vrlo lako zamene mesta na lestvici uspešnosti.
Danas znamo da je dečija motivacija kompleksna i da treba ciljano raditi na njoj. Unutrašnja motivacija deteta nije dovoljna jer je ona nestabilna i zavisi od faktora zrelosti, sredine, kao i uspešnosti u obavljanju zadatka.
Naš cilj kao pedagoga je da u saradnji sa roditeljima spolja motivišemo dete prilagođavajući se njegovom trenutnom stanju i mogućnostima. Ukoliko ga podržimo, pomoći ćemo i đaku da bolje ostvari svoj potencijal.
Mozak na treningu: Kako škola i časovi klavira oblikuju dečju inteligenciju?
Bavljenje muzikom dokazano pozitivno utiče na razvoj mnogih sposobnosti. Ona pomaže da dete produži fokus, aktivira i krupnu i finu motoriku, stekne iskustvo javnog nastupa ali i nauči da se relaksira uz kvalitetan muzički sadržaj.
Sam proces sviranja počinje povezivanjem viđenog notnog teksta i reakcije krupne i fine motorike, zatim slušnom proverom tačnosti izvedenog uz istovremeno pripremanje za muziku koja tek treba da se izvede. U ovom procesu aktivirane su obe hemisfere mozga, a poznato je da deca koja krenu sa časovima klavira pre devete godine razvijaju i posebnu sponu između leve i desne hemisfere.
Kako je muzika umetnost koja se dešava u realnom vremenu, ovaj proces može da traje dok god traje i kompozicija koja se izvodi – od jednog minuta kod mlađih uzrasta, pa i do više desetina minuta kod starijih učenika. Ovakav način aktivacije našeg tela i mozga blagotvorno utiče na razvoj dece.
Prva od stvari koje su produžene je fokus, zatim mogućnost razmišljanja na više frontova odjednom, a tu je i motorički aspekt koji posredno utiče na razvoj.
Izvođenje muzike pozitivno utiče i na emotivni balans jer podstiče oslobađanje i osvešćivanje emocija, kao i izgradnju estetskih normi i uživanja u lepom.
Bavljenjem muzikom pored razvoja opštih i muzičkih sposobnosti, zahvaljujući javnim nastupima pomaže i da deca savladaju nastupanje pred publikom, bilo da se radi o muzičkom izvođenju ili bilo kojem vidu javnog predstavljanja kao štu su prezentacije, odgovaranja ili polaganje ispita.
Studija objavljena u časopisu Frontiers in Neuroscience otkrila je da deca koja su pohađala časove muzike imaju bolju radnu memoriju i uspešnije održavaju pažnju u poređenju sa vršnjacima koji nisu imali muzičko obrazovanje.
Koliko brzo dolaze rezultati i zašto spor napredak ne znači ništa loše?
Savremeni način vaspitanja, kao i savremena pedagogija bacaju novo svetlo na napredak dece. Iz višedecenijskih istraživanja dobijamo rezultate da odlikaši u osnovnoj školi nisu nužno uspešni ljudi i kada porastu. Mnogo drugih faktora može dovesti do dečijeg razvoja i uticati na njihovu uspešnost.
Naravno, ovde govorimo o aspektima na koje ne utiče nivo opštih i muzičkih sposobnosti. Za nas kao pedagoge, ovde su u fokusu motivacija, zrelost i građenje radnih navika.
Na zrelost i sposobnosti ne možemo da utičemo, ali možemo na motivaciju i dečije radne navike. Ovaj proces može biti veoma spor ali ako budemo dovoljno uporni, vrlo brzo ćemo ubirati plodove ovog zajedničkog truda.
I sam spor napredak u učenju klavira može ostaviti pozitivan uticaj na đaka jer je kroz njega naučio šta je strpljenje, kako teče proces rada korak po korak, a tu je osećanje postignuća kada se na kraju dođe do rezultata.
Svako napreduje u svom ritmu, a spor napredak ne znači ništa loše, važno je izgraditi radne navike i ljubav prema muzici. Svako će napredovati u skladu sa svojim mogućnostima, otkrivati svoj svet klavira i uživati u njemu.
Da li će moje dete zaista uživati u časovima klavira?
Kada dete uči, psihološki izlazi iz zone komfora i ulazi u zonu frustracije. Telesno, učenje nije lako i uživanje neće biti glavno osećanje koje će na časovima osećati.
Ono što mi kao pedagozi možemo da uradimo je da taj proces ublažimo i oplemenimo. Najbitnije je da nađemo balans između prevelikih i premalih očekivanja od deteta.
Ukoliko su standardi previsoki, dete se može osećati neadekvatno i vrlo brzo izgubiti motivaciju. S druge strane, ukoliko previše udovoljavamo detetu i ne izbacujemo ga iz zone komfora, ono će steći lažno samopouzdanje koje će kad tad izgubiti bitku sa realnošću, a deca su obično i sama svesna toga.
Uživanje na časovima nastaje onda kada dete izbačeno iz zone komfora u pravoj meri uspe u zadatku i oseti zadovoljstvo postignuća. Tada mu raste motivacija i uz novostečeno samopouzdanje ono je otvoreno za nove zadatke koji dolaze.
Šta ako moje dete odustane?
I pored najvećeg truda i najbolje volje, ponekad kao pedagozi moramo da priznamo poraz i da podstaknemo dete da odustane od učenja klavira. Ovo se dešava kada su iscrpljeni svi pedagoški i vaspitni resursi, kao i saradnja sa roditeljima. Ponekad je i razlog i limit u muzičkim sposobnostima deteta ali mnogo češće nedostatak motivacije i nemogućnost da se ona iznutra pokrene na pravi način.
Kada dete odustane, ono što nam preostaje je to da se preispitamo da li smo i kao roditelji i kao pedagozi dali sve od sebe da dete istraje i pružili mu zdravu atmosferu kako bi uspelo. Ukoliko i pored povoljnih okolnosti uspeh izostaje onda možemo da budemo sigurni da je odluka o odustajanju prava.
Važno je da i samo dete shvati svoju ulogu u procesu i da preuzme odgovornost koja je bila njegova. Ovo znači da ima prava da se otvoreno izjasni o svojoj želji da se više ne bavi učenjem klavira i da prihvati posledice koje su nastale prestankom ove aktivnosti.
Važno je izvući pouku i primeniti stečeno znanje na neku sledeću aktivnost, pratiti dečije mehanizme i videti da li postoji obrazac odustajanja ili je u pitanju traženje neke druge aktivnosti koja bi po sklonostima više odgovarala detetu.
Ponekad je razlog odustajanja i loš “tajming” početka učenja, najčešće je u pitanju prerani upis, a nekad i upis pod pritiskom roditelja. Uvek detetu treba dati signal podrške ukoliko kasnije poželi ponovo da se vrati klaviru. Naravno, uz ovu podršku ide i odgovornost da se sledeći put pristupi aktivnosti sa više motivacije i samostalnosti.
Iz navedenog možemo da zaključimo i da “neuspeh” može biti dobra životna lekcija koju uvek možemo da primenimo na neku sledeću sličnu situaciju i postupimo bolje i odgovornije.
Klavir kao supermoć: Kako muzika jača emocionalnu inteligenciju
Dobra muzika nam uvek pomaže da se emotivno otvorimo i olakšamo neku emotivnu poteškoću. Vremenom naučimo koja muzika odgovara kom osećanju bilo da hoćemo da razrešimo napetost ili “podignemo” svoje raspoloženje.
Kada počnemo da učimo klavir ili neki drugi instrument mi postajemo ko-kreatori muzike i cilj nam je da damo svoj emotivni doprinos onome što je kompozitor želeo da izrazi kroz svoj notni tekst.
Ono što će dete naučiti su izražajna muzička sredstva i na koji način se u muzici izražavaju određena osećanja. Na primer, ukoliko je kompozicija vesela, često će imati svetle durske boje, brza tempa i određenu bodrost u karakteru. Ukoliko se izražava neka emotivna napetost, harmonije će biti prožete disonantnim tonovima koji će kroz harmonske i melodijske procese težiti da se razreše i da dođu do olakšanja.
Ono što je karakteristično za izvođača je to da kada nas ta emocije obuzme, mi ne možemo da izgubimo kontrolu. Mi moramo da reprodukujući notni tekst u jasno dogovorenim okolnostima izrazimo kompozitorovu nameru.
Na ovaj način mi jačamo svoju emotivnu inteligenciju jer prepoznavanjem kompozitorovog osećanja i namere, mi izgrađujemo svoj izraz prema najboljem modelu – modelu bezvremene umetnosti i apsolutne vrednosti.
Ovo nam može pomoći da prepoznamo slične situacije u svakodnevnom životu i uz osećanje primenimo i nadahnuće koje smo stekli u tom procesu. Ovaj način rada pojačava naše osećanje povezanosti sa pravim izvorom i osećanju svrhe koje nam je svima potrebno za smislen i ispunjen život.
Muzika i školski uspesi: Da li klavir pomaže boljem učenju?
Sviranje klavira zahteva od izvođača visoku angažovanost celokupnog sistema mišljenja, motorike, kao što angažuje i naš emotivni korpus.
Sa ovoliko aktiviranih centara razvoj deteta se ubrzava i razgranava što se svakako preliva i na ostale delove dečije ličnosti. Pored ovoga gradi se sposobnost obavljanja više zadataka odjednom, što povećava i kvalitet rada pri bavljenju drugim aktivnostima.
Učenje klavirskog notnog teksta napamet koji uključuje pamćenje različitog sadržaja za obe ruke poboljšava značajno i dečiju memoriju. Uz to, redovni javni nastupi utiču da dete lakše savlada sve buduće izazove kao što su usmena odgovaranja, prezentacije ili razgovori za posao.
Možemo zaključiti da bavljenje klavira veoma pozitivno utiče i na razvijanje kognitivnih sposobnosti, memorije kao i poboljšanje javnih nastupa kod dece.
Introvert ili ekstrovert – kako klavir oblikuje dečju ličnost?
Poznato je da su umetnici često introvertna bića za koje je umetnost spona sa stvarnim svetom. Preko umetnosti talentovani ljudi lakše komuniciraju i skreću pažnju na sebe nego što bi to činili u direktnom odnosu sa ljudima.
Umetnost je tu da introvertnoj deci pomogne ne samo oko komunikacije, već je umetnost tu da ih uteši i da preko nje stupe u vezu i sami sa sobom.
Ovo naravno ne znači da je umetnost rezervisana samo za one koji su više okrenuti sebi. Muzičke sposobnosti jednako imaju introvertna i ekstrovertna deca.
Razlika je jedino u tome što introvertima svet umetnosti znači mnogo više u kreiranju sopstvene slike o sebi kao i veze sa spoljašnjim svetom.
Koliko vremena je „dovoljno“ za vežbanje klavira i kako izbeći zasićenje?
Vežbanje klavira kod kuće najbolje možemo uporediti sa domaćim zadacima. To je naša svakodnevna obaveza i najbolje je uvesti u redovne dnevne aktivnosti. Na taj način će radne navike stvoriti rutinski odnos prema radu i nećemo dolaziti u situaciju “kampanjskog” učenja, pa samim tim i prezasićenja.
Kampanjsko učenje osim što izaziva dodatni stres, ono je i najmanje efektivno u odnosu na redovan rad. Ovo je ključni razlog zbog čega talentovana deca često ne iskoriste svoje prirodom date mogućnosti. Jedan broj njih se oslanja na to da će brzo savladati sadržaj, pa sve ostave za poslednji trenutak kada često bude kasno da se sve postigne.
Talenat svakako predstavlja prednost kada je rad u pitanju ali redovnost i postojanost nekada znače i više. Zbog toga savetujemo da deca redovno veđbaju. Ukoliko nemaju mogućnost da svaki dan rade istu količinu vremena, neka uvedu dnevni minimum rada koji će se truditi da uvek ispoštuju.
Da li je klasična muzika dosadna današnjoj deci?
Jedna od osnovnih stvari koje kao pedagozi i roditelji ne treba da radimo je to da podcenjujemo decu. Deca su sposobna da shvate i prihvate mnoge stvari za koje pretpostavljamo da im neće biti zanimljive. Jedna o tih stvari je i klasična muzika.
Klasična muzika je formalno i muzički veoma sadržajna i deca pored toga što uživaju u muzičkom sadržaju, ona uživaju i u svojoj veštini izvođenja.
Pedagozi uvek prvo treba da svojim izvođenjem kompozicije zainteresuju decu kako bi ona poželela da i sama nauče neko delo. Deca reaguju na sve elemente muzike: melodiju, ritam i formu, a dobro izvođenje može samo da ih istakne.
Na ovaj način klasična muzika se približava deci na najbolji mogući način, tako da i oni sami požele da budu njeni izvođači.U momentima kada im postane teško, lepota muzičkog sadržaja će ih podstaknuti da se dodatno potrude, a nju treba da iskuse na času, bilo od strane nastavnika, bilo da čuju snimak kompozicije.
Koja je moja uloga kao roditelja i da li treba da znam nešto o muzici?
Roditeljska uloga je veoma važna u trouglu nastavnik-roditelj-učenik. Roditelj treba da, naročito u početku, uspostavi kontrolu nad ispunjavanjem zadataka na klaviru i da komunicira kako sa svojim detetom, tako i sa nastavnikom. Roditelj je podjednako važan u podsticanju dečije motivacije.
Uvek je korisno kada je i roditelj muzički obrazovan ali imamo mnogo primera muzički neobrazovanih roditelja čija su se deca sa uspehom bavila klavirom.
Najvažnije je da i dete i roditelj slušaju nastavnika i da prate ono što je napisano u učeničkoj svesci između dva časa. Tu se obično nalaze informacije o radu na času i o onome šta se od đaka očekuje da uradi.
Iako sam roditelj ne poznaje muzičku terminologiju, obično je dete koje je upoznato sa svojim zadatkom, te se po upustvima iz sveske ili knjige uvek lako priseti šta se od njega očekuje.
Od roditelja se ne očekuje da bude stručan već da služi kao podrška detetu i da redovno i iskreno komunicira sa nastavnikom. Važno je i da mu veruje, kao i da sluša njegove stručne savete.
Šta kada naiđu teški trenuci… Kako pomoći detetu da ne odustane?
Kao što je poznato, učenje je proces u kome postoje usponi i padovi, kako motivacije, tako i uspešnosti. Tu su i pragovi stagniranja, kao i prezasićenja.
Krize su normalne i očekivane.
Ono što je važno je naša reakcija na krizu i kako je prevazići. Najčešće je potrebno više podrške od strane roditelja, kao i više organizovanog rada kako bi se došlo do rezultata.
Deca odustaju i kada u tome više ne uživaju ili kada izostaje uspeh uprkos trudu.
Ukoliko deca ne nalaze zadovoljstvo u sviranju i učenju, treba ispitati uzrok. Da li je potrebna promena pristupa? Da li treba smanjiti ili povećati zahteve? Promeniti kompoziciju? Ponekad je rešenje i promena nastavnika.
U slučaju da uspeh izostaje uprkos trudu, takođe treba nešto promeniti – da li je izabrani nivo kompozicija odgovarajući? Da li treba spustiti lestvicu dok učenik ne prevaziđe razvojnu krizu?
Koji god da je uzrok krize, moramo da se vratimo na trougao učenik-nastavnik-
roditelj i da u okviru njega pojačamo povezanost i kontrolu. Utvrđivanje uzroka i rad na otklanjanju nekada može značiti samo kontrolu rada kod kuće do povratka dečije motivacije. Nekada je proces dugotrajniji jer je motivacija u većoj krizi.
Svakako uvek treba ostaviti mogućnost za to i da dete na kraju odustane ali je važno da iscrpimo sve mogućnosti pre toga ako procenimo da je sviranje važno za život i razvoj deteta.
Solo ili u timu. Da li je bolje da dete svira samo ili sa drugima?
Klavir kao instrument pruža brojne mogućnosti za sviranje solo ali i sa drugim instrumentima. Od samog početka učenja deca sviraju prvo sa svojim profesorima, a postoji literatura namenjena grupnom muziciranju od najmlađeg uzrasta.
Najčešći stav i već afirmisanih pijanista je taj da je kamerna muzika, odnosno sviranje u ansamblu mnogo zabavnije i donosi više zadovoljstva. Sama saradnja i komunikacija muzičara kako tokom izvođenja, tako i tokom proba mogu biti najlepša iskustva za većinu muzičara.
Ali da bi se sviralo u ansamblu, pored osnovnog pijanističkog znanja, potrebno je i razviti veštinu saradnje sa drugim muzičarima, osluškivanja, praćenja i dijaloga.
Naravno, i solističko sviranje predstavlja nepresušni izvor inspiracije jer kroz njega najbolje izgrađujemo sebe kao muzičara, a tu je i individualan rad na tehnici. Uz to, solistički klavirski repertoar je nepregledan skup kompozicija na kojima rad i istraživanje nikada ne prestaju.
U celini možemo zaključiti da je najbolje kombinovati solističko i grupno muziciranje jer svaki od njih obogaćuje život mladog muzičara na svoj način.
Može li klavir pomoći u rešavanju anksioznosti kod dece?
Muzika ima snažan terapeutski uticaj na mentalno zdravlje dece, posebno kada je reč o smanjenju anksioznosti. Njeni efekti su široko istraživani i potvrđeni u različitim terapeutskim kontekstima, uključujući muzikoterapiju, obrazovne programe i svakodnevno slušanje muzike kod kuće.
Muzika pomaže kod anksioznosti kod dece jer smanjuje nivo stresa kroz umirujuću muziku. Tu je i regulacija emocija, o čemu smo i ranije pisali jer sviranje klavira pomaže deci da lakše prepoznaju i izraze svoje emocije. Ukoliko se osećaju preplavljeni informacijama, uvek je tu da pomogne izvođenje i slušanje blage i nežne instrumentalne muzike.
U zavisnosti od tipa deteta, učestvovanje u grupnim muzičkim aktivnostima – kamernim ansamblima sa klavirom, kao i pevanje u horu, mogu pomoći deci da razviju osećaj zajedništa i smanje osećaj usamljenosti.
Možemo zaključiti da kreativno izražavanje kroz sviranje klavira i muzike uopšte može pomoći deci koja teško verbalizuju svoja osećanja, da ih osveste i nauče da ih izražavaju prvo putem muzike, a zatim i verbalno.
